Riba-fiš

Mislim, malo ti je čudno pitanje… nekako, previše slobodno. Mislim, dugo sarađujemo, ali nismo baš toliko dobre drugarice…

Ma jok, bre, nemam ništa s tvojim šefom. Mislim, više nemamo ništa. Nažalost…

Dobra ti ova dunja, je l’domaća? Pojma nemam, znamo se nas dvoje sto godina, valjda. A šmekamo se isto toliko, samo ja nikako nisam smela da pristanem. Delovao mi nekako suviše kruto, uštogljeno. Znaš ono, svaka dlaka na svom mestu, svaki pokret unapred isplaniran, svaka rečenica spakovana k’o za knjigu. A ja… pa ja, bre, ni obrve ne umem da uteram u red…

Skapirala sam kakav se vulkan krije iza te njegove „neprobojne kutije“ kad smo jednom pričali o poslu – ja krenula sa nekom teorijom o tome da je za uspeh i zadovoljstvo neophodna strast, a on me secnuo pitanjem „Ima li u tebi strasti?“, i primakao ruku bezobrazno blizu. Bože, šta li mi treba da pričam, naježim se i posle šest meseci… Sipaj još jednu, ali kraću, mnogo bre jaka…

Samo da ti kažem, prilično si mlađa od mene – teško se balansira kad se pomešaju poslovno i privatno. U poslu, ako si žena pa još sama, valjda moraš da glumiš muškaraču. Kao, sve umeš i sve možeš. Kao si neka riba-fiš. Ako se neko primi na tebe u tom kontekstu, nekako ti dođe glupo da mu pokazuješ onu drugu stranu, da ne pobegne. Bar u prvo vreme…

Pa kad me pitao je l’ imam nekoga, ja mu rekla „uvek ima nekoga tu u blizini“. Aha, sve noge polomiše. Sama sam k’o panj još otkad mi je muž otišao u Dubai da živi sa bivšim kolegom. Uhvatio me bedak, ni da radim ne mogu kao čovek. I firma mi krenula nizbrdo, stisli me krediti, i telefon sam morala da odjavim. Al’ko bi bio lud to da prizna. Namontiram se kad treba da se vidimo, nadžodžim se na one jedine skupe štikle, nabacim tašnu od zmijske kože, insistiram da platim račun a ovamo molim boga da prođe kartica „samo još ovaj put“.

Valjda sam se uživela u ulogu, pa očekujem da se prema meni ponaša kao da sam princeza na zrnu graška. Da mi čita misli, valjda. Da ne bude zbunjen kad se zatvore vrata od sobe, da mu se ono vino otvori samo, da stvori romantiku kad ja trepnem. Pa ako ne bude sve baš tako, meni nekako dođe krivo, malo ćutim pa mu kroz par dana onako ženski podmuklo provučem kroz priču računajući, ukapiraće za sledeći put.

Ma izgleda da slabo kapira. Poslao mi mejl u fazonu, izvini, pokušavao sam, ali ja po svoj prilici ne mogu da ti pružim ono što je tebi potrebno. Prvo sam pomislila, kakav originalan fazon da nekog otkačiš… a posle, kad sam malo premotala neke filmove, shvatila sam… da je stidljiv, i da se tim svojim „tačnim“ ponašanjem u stvari prikriva. Plus moj „mnogo-sam-bitna“ nastup…

Ništa, stisla sam petlju i poslala i ja njemu mejl. Da mi je žao što sam se ponašala bezosećajno, što sam samo tražila i očekivala a nisam umela da prepoznam trenutak kad nešto treba i da pružim. Ma, otvorila srce…

Ni abera. Već dva meseca. Probudi me nekad noću ta nedovršena priča… sanjam kako se penjem uz neke merdevine, i taman pružim ruke da se uhvatim za nešto svetlucavo gore, kad ono – rukama hvatam u prazno, a merdevina nema. Onda mu ujutru pošaljem neku poruku, al’ništa…

Pa sam htela da mu vidim lice. U oči da mi kaže šta hoće ili neće.

Šta, tek večeras se vraća?

Čekaj, čekaj… a otkud TI sama u njegovom stanu?!

 

Advertisements

4 коментара

Објављено под Uncategorized

4 responses to “Riba-fiš

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s