Što, kao da je bitno šta ću da kažem, važno je samo da mi poveruje. Ponekad i samu sebe nadmašim. Evo, na primer, sad sam krenula „u jedan zabačeni manastir, malo da se prosvetlim i opustim, prespavaću tamo“. Pa šta, moj Darkić zna da mi je posao prilično stresan, što bi sumnjao…

Ma kakve slike „sa lica mesta“, ne pada njemu to na pamet. Ima on svoju garažu, tamo je po ceo dan. Kad dođe predveče, namontiram se za njega, šta mu više treba od života. Još kad mu prekosutra donesem manastirku… onaj moj „otac Makarije“ pravi domaću, već sam mu rekla da mi odvoji flašu.

Praktičnije mi je da idem autobusom. Jes da malo žulja, al nisam luda da me neko vidi u službenom autu na putu ka Nedođiji. Plus, što bi mi cela varošica zavirivala u auto. Ovako, „Makarije“ me sačeka na stanici, pa dalje njegovim kolima, pravo u dvorište.

Valjda danas neću morati da ga čekam. Prošli put sam džonjala četiri sata na stanici, već sam bila pomislila da mu se nešto desilo. Telefon mu bio nedostupan, meni otišao poslednji autobus, kerovi počeli da se skupljaju, pao mrak – smrzla sam se živa. Kaže, pobegla mu mačka pa je išao da je traži. Jeste bre, pokazao mi leđa i mišice, bio je sav izgreban. A i da nije, baš me briga, neću da se udajem za njega…

Planirala sam da dremnem usput, al ove dve iza mene usta ne zatvaraju otkad smo krenuli. Blago njima, čime se bave. Kaže, kad se krene u švaleraciju, treba da se ponese nitroglicerin u spreju. Valjda da mu prsneš malo pod jezik ako zakovrne… „…zamisli da se samo izvrne k’o pokojni Čeda, ta njegova ludaja strpala ga u kola i izbacila ispred bolnice k’o masan džak… umalo i žena srčku da mu doživi kad je čula.“

Realno, i ja sam krenula malo nepromišljeno. Mislim, bez nitroglicerina.. Hm… ne znam kako bih objasnila Darkiću otkud mi mrtvac u krevetu…

A i meni se juče malo vrtelo u glavi. Onomad sam se jedva popela uz stepenice. Ma da izađem ja na sledećoj, za svaki slučaj? Da me ne stružu sa betona ispred lokalne bolnice…

Sad ću da pošaljem Darkiću poruku da dođe po mene. Pa šta sad, recimo da sam usput shvatila da ta duhovnost i tihovanje nisu za mene… ma znam ga, čas će on da stigne… evo već je odgovorio…

„Ih, baš mi je žao što si se predomislila, ali mogu da dođem po tebe tek sutra. Izvini, sada isključujem telefon, upravo mi počinje liturgija.“

Advertisements