Архиве категорија: Uncategorized

Paprika ajvarka

Ma ništa posebno, čekam da mi se javi jedna stara prijateljica. To jest, nova. Mislim, skoro smo se upoznale ali ima podosta godina. Šta znam, oko šezdeset pet, tako mi se čini. Starija od moje keve bar nekoliko. Dogovorile se danas da idemo na kolače, kad ona završi nešto po gradu. Ionako mi dan nešto bezveze, matori me iznervirali, danas im godišnjica braka pa sam htela da ih izvedem na ručak, ali ćale ispalio, posle se i keva naljutila. Taman kolači malo da me smire…

A žena je šou program. Izgleda kao zmaj, uprkos godinama. Kratka proseda frizuriška, minđuše, tamno crveni karmin, kožni mantil miš boje… Slučajno smo se upoznale, na jednoj konferenciji u Zagrebu, radila je godinama za neku svetsku organizaciju pa sad ide po tim skupovima da se druži, svi je poznaju. I svuda ima po nekog „dečka“. Vidim kako joj prilaze, gledaju je kao da im život zavisi od toga da li će da promeni s njima par rečenica. Na ručku smo sedele jedna pored druge pa se raspričale, neki lik levo od nje navalio da idu uveče u neku vinoteku, a ona ladno kaže „izvini, dušo, ne mogu, obećala sam drugarici“ i pokaže na mene. Normalno da smo izašle i provele se za sve pare. Završile smo u diskoteci, šta da ti pričam. To jest, ja sam završila u diskoteci pa posle otišla na spavanje, a ona pokupila baju desetak godina mlađeg i nestala u vidu lastinog repa.

Zna žena zašto živi, a ne kao moja keva. Prošle nedelje otišla na pijacu, kupila džak paprike ajvarke i krenula pešice kući – ne vozi, a naljutila se na ćaleta. Usput je mimoišao kolega autom, stao da je poveze a ona mu mrtva hladna rekla „neka, malo ću da prošetam“! Eej, da prošeta sa sve dva’es kila?! Kaže, taman posla da sedne sa tuđim muškarcem u kola…

Ma ćuti, dobro sam ja još i ispala. Jedino mi se nešto ne da da se udajem. Familija prestala da me smara oko tri’es druge. Keva isto, valjda shvatila da gledam njih ceo život, pa me brak nekako ne privlači.

Čekaj čas da se javim na drugu vezu.

——-

Ej, tu sam. Javila mi se gospođa Nina, nju sam čekala. Pazi kad ne verujem, čeka me u Moskvi, pita je l’ mi ne smeta da me upozna sa „beogradskim“ dečkom, kaže da ga je jedva nagovorila, ali da obećam da ću da držim jezik za zubima. Ajd’ odoh malo da se ismejem i da podignem šećer.

Pazi ovaj lik s njom ima istu džemper kao…

Aloo, ćale bre, šta ćeš ti ovde?!

14 коментара

Објављено под Uncategorized

Rinfuz

Mnogo prosto se koristi, samo dve kašike ovoga preliješ šoljom vrele vode, i piješ po dve kafene kašičice ujutru i uveče. Nema nekih posebnih pravila, nekad te prođe za tri dana,  nekad za dve nedelje, ali je maksimalan period korišćenja šest meseci, za teže slučajeve. Pa Ljilja je bila baš težak slučaj. Sad već mislim da se malo navukla, tražila mi je za još mesec dana, kaže prija joj. Ma nema šanse da joj škodi.

Ne znaš u kakvom je stanju bila pre pola godine… Nije mogla da spava, preko dana je uglavnom plakala, i u pauzama jela. Nisam je takvu videla još od srednje škole, kad se zabavljala sa onim Milančetom što je otišao u vojsku. Pođemo u školu, ona u jednoj ruci drži puter kiflu a u drugoj maramicu pošto se rasplače čim prestane da jede. I tako skoro godinu dana. Raskantali su se mesec dana pošto se vratio, a ja se taman navikla…

Pa kako ne znaš da se prošle godine spanđala sa onim advokatom što joj je odradio razvod? Onaj lepi visoki, što ima sedu štraftu na obrvi. Ma ja u te priče o ženskarošima ne verujem, svako švrlja dok ne naleti na pravu osobu. Pa izgleda da ona nije bila „prava“. Otišla preko vikenda u neku banju u Mađarskoj malo da se opusti, ušla u restoran da ruča, kad unutra on sa nekom riđokosom, šašolje se po ručicama. Valjda mislio, ko bi tamo mogao da ga vidi, pa se opustili.

Ma ne pitaj, srećom pa me zvala telefonom, jedva sam je smirila, htela da se baci sa petog sprata hotela. Na foru sam je sprečila, rekoh, zamisli kakav bi problem napravila vlasniku hotela, a šta je on čovek kriv, sigurno ima ženu i decu… Ujutru sam poslala nekog mog bivšeg udvarača iz Budimpešte da je dovede. Naterala sam je da se doseli kod mene dok se ne oporavi, da ne napravi neko čudo tamo sama u stanu. Posle dve nedelje sam joj nabavila ovaj lek. Iz Italije, aha. Ma ima po svetu svašta nego do nas nije stiglo. Nema ga, doduše, u slobodnoj prodaji, ja ga naručim preko onog mog Italijana, pošalje mi dehaelom, stigne ujutru, i to direktno meni na ruke, samo kažem gde se nalazim u tom trenutku. Pa da, za duševnu bol, bude ti lakše već prvog dana, a za maksimalno šest meseci zauvek si izlečen – na tu osobu više ni ne pomisliš.

Evo napravila sam, gucni malo. Možeš i da staviš pod jastuk smotuljak, ima da spavaš kao beba.

Samo, ne računaj da s ovim možeš da ga vratiš, ovo ti je samo dušu da izlečiš. Ono, realno, kako da ga vratiš kad si saznala da je oženjen… Ma ne pričaj da ga ne želiš više? Od ovog trenutka, kažeš? Juuu, izgleda da ovo na tebe deluje trenutno…

Ma šta da mi platiš, jesi šašava… Ma nije skup, kad ti kažem… U stvari, skoro da me nije ništa ni koštao. Dobro, ajd, platila sam sto dinara. Dvesta grama. Tu iza ćoška. U prodavnici zdrave hrane. Mleveni peršun. Sušeni, rinfuz…

A što vrištiš, sad si rekla da pomaže?!

2 коментара

Објављено под Uncategorized

Manastirka

Što, kao da je bitno šta ću da kažem, važno je samo da mi poveruje. Ponekad i samu sebe nadmašim. Evo, na primer, sad sam krenula „u jedan zabačeni manastir, malo da se prosvetlim i opustim, prespavaću tamo“. Pa šta, moj Darkić zna da mi je posao prilično stresan, što bi sumnjao…

Ma kakve slike „sa lica mesta“, ne pada njemu to na pamet. Ima on svoju garažu, tamo je po ceo dan. Kad dođe predveče, namontiram se za njega, šta mu više treba od života. Još kad mu prekosutra donesem manastirku… onaj moj „otac Makarije“ pravi domaću, već sam mu rekla da mi odvoji flašu.

Praktičnije mi je da idem autobusom. Jes da malo žulja, al nisam luda da me neko vidi u službenom autu na putu ka Nedođiji. Plus, što bi mi cela varošica zavirivala u auto. Ovako, „Makarije“ me sačeka na stanici, pa dalje njegovim kolima, pravo u dvorište.

Valjda danas neću morati da ga čekam. Prošli put sam džonjala četiri sata na stanici, već sam bila pomislila da mu se nešto desilo. Telefon mu bio nedostupan, meni otišao poslednji autobus, kerovi počeli da se skupljaju, pao mrak – smrzla sam se živa. Kaže, pobegla mu mačka pa je išao da je traži. Jeste bre, pokazao mi leđa i mišice, bio je sav izgreban. A i da nije, baš me briga, neću da se udajem za njega…

Planirala sam da dremnem usput, al ove dve iza mene usta ne zatvaraju otkad smo krenuli. Blago njima, čime se bave. Kaže, kad se krene u švaleraciju, treba da se ponese nitroglicerin u spreju. Valjda da mu prsneš malo pod jezik ako zakovrne… „…zamisli da se samo izvrne k’o pokojni Čeda, ta njegova ludaja strpala ga u kola i izbacila ispred bolnice k’o masan džak… umalo i žena srčku da mu doživi kad je čula.“

Realno, i ja sam krenula malo nepromišljeno. Mislim, bez nitroglicerina.. Hm… ne znam kako bih objasnila Darkiću otkud mi mrtvac u krevetu…

A i meni se juče malo vrtelo u glavi. Onomad sam se jedva popela uz stepenice. Ma da izađem ja na sledećoj, za svaki slučaj? Da me ne stružu sa betona ispred lokalne bolnice…

Sad ću da pošaljem Darkiću poruku da dođe po mene. Pa šta sad, recimo da sam usput shvatila da ta duhovnost i tihovanje nisu za mene… ma znam ga, čas će on da stigne… evo već je odgovorio…

„Ih, baš mi je žao što si se predomislila, ali mogu da dođem po tebe tek sutra. Izvini, sada isključujem telefon, upravo mi počinje liturgija.“

8 коментара

Објављено под Uncategorized

Preventiva

Nisam bog-zna-kako ni lepa ni zgodna, ali sam žena sa stilom. Imam vrlo elegantan, oprobani metod: kad god vidim da mu se neka cica previše približi, ja se sprijateljim s njom. Gotovo da postanemo najbolje drugarice. Logično: svaka normalna žena bi se povukla – malo zbog solidarnosti, a malo više zbog straha od blama. Ah, prijateljice su po tom pitanju surove, čas te izopšte iz društva! I, vrlo je bitno da se reaguje brzo – dok se među njima ne razvije nešto ozbiljnije, posle se šanse za druženje smanjuju. Posle beže kao od žiške.

Bitno je prepoznati simptome na vreme. Obično počne tako što mu se odjednom pojavi neka „mnogo interesantna koleginica“, koja radi na „posebno zahtevnom projektu“, i ima „neverovatno izražen osećaj za rešavanje problema“. Normalno, on mora s nekim hitno da podeli svoju fascinaciju, a ko mu je bliži nego rođena žena?! Već posle par dana počinje da je pominje bar jednom dnevno: te kako je ispričala dobar vic, te kako je „elegantno skresala šefu“. Situacija je opasno vruća kad počne da ti predlaže mesta za letovanje koja su „pouzdano dobra, jer je ona tamo bila“. To je poslednji momenat za ovu taktiku. Ako tad ne upališ lampice, računaj da će uskoro da te odvede u prodavnicu ženskih cipela i da ti odabere baš one određene… Tad je već kuvan, a ti si već viđena kao „žiška“, pa ti ona neće dozvoliti da joj se približiš.

Dakle: posle prvih simptoma, nekako se dogodi da se i sretnete, svi troje. Sedneš s mužem u restoran ili kafić, kad gle čuda – ona slučajno baš tada sedi dva stola od vas! Odete u nabavku, kad – ona gura kolica između istih gondola. Što se tebe tiče, idealno: taman da zajedno sačekate red na kasi, da joj se srdačno nasmeješ, da se toplo-prijateljski pozdraviš malo duže joj zadržavajući ruku. Kad krenete, obavezno joj kažeš da ti je mnogo drago što ste se upoznale, i da se nadaš da ćete se sresti ponovo. Posle par metara, konstatuješ glasno „baš fina žena“, i ni slovca više.

Sledeća faza nametne se sama – prolaziš pored kafića u blizini firme u kojoj ti muž radi, i slučajno ih vidiš kako piju kafu na pauzi. Svratiš da popiješ i ti jednu, i sita se sa ženom ispričaš – ma ko može da odoli tvojoj srdačnosti i zabavnim pričama. Razmenite telefone, i usput se neobavezno dogovorite za kafu „ovih dana“. Prekosutra joj pošalješ esemes da precizirate vreme i mesto, njemu ništa ne govoriš. Kad te on popodne pita kako je bilo, nikako ne pitaš kako zna, samo kažeš „ekstra, kao da smo ceo život provele zajedno“.

Posle sve ide kao po loju: ona shvati da joj se više sviđa da se druži s tobom nego sa njim, a u takvim situacijama prosto mora da izabere, jer bi se osećala „baš nemoralno“ ako paralelno nastavi da se viđa i sa njim. Onda te on jedno vreme malo sarkastičnim tonom zapitkuje „šta ti radi drugarica“, ti veselo odgovaraš „super je, baš smo sutra planirale da se vidimo“, i tako dok se oboje ne ohlade.

Ne kaže se džabe da je preventiva efikasnija od lečenja.

I sad, gospođo, ne znam tačno šta hoćete od mene, ali mislim da ćemo ovu kafu da posrčemo pa da se rastajemo. Prvo, ne nasedam na fazone koje sam takoreći sama patentirala. A drugo, lepi ste i zabavni, ali već imate iste cipele kao ja…

9 коментара

Објављено под Uncategorized

Regresoterapija

 

Znaš šta me kod tebe posebno privlači? To što ništa ne tražiš, ne insistiraš, ne pratiš me, ne šalješ mi po sto poruka dnevno… Čak mi i otvoreno kažeš da te ne interesuje da li se viđam sa još nekom. I sve to sa osmehom. Valjda sam zato ponovo tu…

Ja sam, u stvari, uvek imao paničan strah od onog fatalističkog pristupa. Kad mi neka kaže “ne mogu da živim bez tebe”, ja odmah povučem ručnu. Mislim se, sad ćeš da vidiš kako možeš. Ono pre… u jednom trenutku si me pogledala kao da hoćeš da me kroz pogled upiješ u sebe, pa sam se malo… uplašio. Zato sam tražio da malo ohladimo.

Nekako ti se ja ne uklapam u ove savremene norme. Moj ideal oduvek je bio onaj saudijski kralj Ibn Saud, tamo negde s kraja devetnaestog veka, koji je uspevao da “sredi” po tri žene dnevno. Do dvadeset pete sam brojao, stigao sam do stotke; posle sam shvatio da neću ući u istoriju pa sam prestao da brojim. Ali i dalje ih je bivalo po dve dnevno. Uglavnom sve različite.

I onda, kapiraš, čim osetim neki nagoveštaj, kao što je bio onaj tvoj pogled, moram da odem ili ću da se ugušim. A kad odem, vuče me nazad. Posle sam shvatio šta je: ti me baš onako… razumeš. Zato te zivkam svaki čas, i šaljem ti uspavanke. Nisam bre poludeo, nego je počeo da me spopada jedan čudan osećaj… Evo malopre, ponovo: kao da sam leteo. Kao kad sviraš, pa se nekako odlepiš od sebe, tu si a nisi tu, kao da ti telo izgubi konture i pretvoriš se u sve, i tamo si i svuda si. Samo jače. Znam da ti ovo ne liči na mene, ali imao sam osećaj kao da smo se pretvorili u talas i spojili se sa svemirom…

Ne, stvarno… Ne mogu da se opasuljim, kako to da za sve ove godine nisam osetio ovo, kad je ovako dobro? Zašto nam nije bilo ovako kad smo se sreli? Misliš, zato što smo smo tada imali baš toliko života i iskustva manje, pa nismo umeli da se prepoznamo na ovakav način? Ili zato što smo u međuvremenu koješta još probali, pa sad imamo sa čime i da uporedimo? Hmm…  Ja mislim da je u pitanju nešto sasvim drugo. Mislim, u stvari, da su tu umešali prste prošli životi. Garant je nečiji čukundeda nečiju čukunbabu, pa se sada preko nas traže, da oduže dugove. Mislio sam da odem kod regresoterapeuta, onog što vraća u prošle živote. Bojim se da neću moći da se smirim dok ne saznam…

Ej, što se oblačiš, pa tek je deset…?

__________________________

Prvo sam mislila da je od Ibn Sauda. Od dve dnevno, i uglavnom sve različite.

Posle sam shvatila da imam alergiju… na spajanje sa svemirom.

Promenila sam telefon. Ako ti je frka, napiši i ti meni pismo. I pošalji ga golubom…

3 коментара

Објављено под Uncategorized

Čorba od karfiola

Za zdravlje su ti, mila, najbitniji raznovrsna ishrana i kretanje.

Evo, ja sam, na primer, prošlog vikenda bila u Rimu, prošetala malo, i lepo se provela sa Đanijem. Upoznali smo se pre tri godine u Veneciji dok sam kupovala one kičaste maske kod njega u radnji. Šta znam, videćemo se možda ponovo sledećeg meseca. Ili u junu, julu. Ne žurim nigde.

Sledeće nedelje, videću još, možda odem do Niša, sviđa mi se kako mi Milanče kuva, voda ti na usta pođe kad gledaš kako barata onim spretnim prstićima.

Ne znam još gde da upakujem her Milera, onog što smo imali zajedničku izložbu u Beču dvehiljadeosme…  dolazi na nedelju dana službeno, mada ne verujem da ću biti raspoložena za njega, on mi je više za hladnije dane.

U maju mi nekako više legne „seoski turizam“ tamo oko Čačka – ptice, priroda, inžinjer koji cepa drva. Prvo ispeče roštilj, a posle ti i prste poliže…

Ja sam ti, inače, strogi protivnik dijeta, naročito onih koje savetuju da se jede samo jedna namirnica. Kao, jedeš samo kupus. Ili samo meso. Pa da je i čokolada, dosadila bi. Mora povremeno, između dve štangle, da se pojede i malo čorbe od karfiola. Samo treba naučiti praviti odgovarajuće pauze. Da se ukusi ne pomešaju…

Čula sam da je sad trend da se, zdravlja radi, povremeno gladuje. To prihvatam samo u slučaju da se prethodnih dana isforsiraš. Ljudi smo, treba nam ponekad i škembence u saftu, i kolač sa tri vrste čokolade. Bude ti posle malo muka, kad taj „slatkiš“ počne da te zivka dva puta dnevno, ali isključiš telefon i piješ samo vodu, dok ti se ne pročisti organizam.

Za zdravlje ti je, mila moja, najvažnije da je „frižider“ uvek pun. Otvoriš, probereš, pojedeš. Danas ti se možda jede samo mlad sir i kuvano jaje, sutra bi sarmicu sa zeljem. Treba imati i praziluk – nikad ne znaš kad ti može baš on zatrebati…

Znaš, ta raznovrsna ishrana podrazumeva ponekad i ono što na oko ne izgleda bogznašta. Uzmi, na primer, šargarepu. Ni miris ni ukus. Ali ako je isečeš na žilijen, pecneš u foliji, pospeš prelivom od balzamika i meda i namelješ odozgo malo šarenog bibera, dobiješ vrhunski specijalitet. To ti je životna veština – da naučiš da sama dodaješ sastojke, pošto savršenog – teško da ćeš naći.

Zato mislim da je najbolje samo pratiti organizam. I to onaj holistički pristup – i telo i dušu. Nekad je „odgovor“ u Rimu, nekad u Prnjavoru. Ah, pa ne izgledam ja džabe sa šezdeset pet kao da imam dvadeset manje…

————————————

Ja ti, mila moja, pričam o zdravlju, a ne o ljubavi. Nemoj da mešaš pojmove!

3 коментара

Објављено под Uncategorized

Bubica

 

Najpre da se predstavim: moje ime je Isidora Cvetković, a po prezimenu ćete lako shvatiti čija sam supruga. Pošto Vam je jasno da sam sve saznala, pišem Vam kao žena ženi, da Vas zamolim da mi vratite ono jedino što je meni i mojoj deci važno: mog muža, a njihovog oca. Ja ga volim, a iz Vaših pisama koja sam detaljno iščitala shvatam da ga volite i Vi. Ali oni… mali su i bespomoćni, četiri i sedam godina. Kad ih spremam za spavanje a njega nema, plaču… Ja ih lažem kako „tata puno radi da bi im kupio nove pantalone“, a u grlu mi knedla… Mnogo sam uložila u ovaj naš brak, moram da Vam otvorim dušu, da se smilujete na njih ako na mene nećete.

Pitate se kako sam saznala?

Sumnjivo mi je postalo čim je ugradio šifru u mobilni telefon, da ne mogu da mu čitam poruke. Onda sam, kad sam pokušala da uđem u njegove mejlove, shvatila da je i tamo promenio šifru. A sve mi je postalo jasno kad se navodno učlanio u neki klub u koji „primaju samo muškarce“, i krenuo na „sastanke“ petkom uveče! Posle sam saznala da imate vaše malo gnezdo u kojem se baš tim danom sastajete. Šta mi je drugo preostalo nego da pronađem bar jednu šifru! Srećom pa je, onako nesmotren, zapisao na parčetu papira i stavio u džepić sakoa za koji je mislio da ne znam. Ali moj posao kao supruge je da pretresem svaki skriveni kutak mog čoveka. Pa ako smatram da je zaslužio, da protresem i njega!

Draga moja – namerno kažem „moja“ jer sve što je njegovo to je i moje – možemo slobodno da pređemo na „ti“, pošto sam u onim vašim pismima upoznala svaki detalj na tvom telu. On je i ranije, smatram da bi trebalo i to da znaš, imao kojekakve profuknjače, tako da mu ti nisi ni prva ni jedina. On i njegov kum upoznavali su slobodne žene po kafanama, posle su počeli i preko fejsbuka, vodili ih u neka „etno sela“, a nama govorili da igraju šah. Kad se vrate, ja proverim kilometražu, prešli skoro stotku. Sledeći put im postavim diktafon ispod sedišta, preslušam kad se vrate i shvatim da su stigli do Aranđelovca! Posle smo nabavile bubice pa im ušile u postavu sakoa – nekoliko puta sam jasno čula i kako me je ogovarao kod neke, kako ga pratim i špijuniram i kako ne može da diše od mene! Onda je izgubio svaku meru – sad mi se ospe vrat kad se setim šoka, kad sam čula onaj podvriskujući smeh moje rođene koleginice, s kojom deset godina radim! Pa svaka normalna žena morala bi takvom nečemu da stane na put, zar ne?

Istovremeno je bio i sa nekom službenicom u banci, visokom i prilično zgodnom. Zamisli ti dokle je ona išla da je došla kod mene u apoteku da traži kapi za oči, samo da bi me odmerila! Slučajno sam koleginici dodala sonu kiselinu umesto kapi. Ta bankarka – sad je u invalidskoj penziji. Koleginica je već izašla iz apsa, ali ja joj nisam kriva, što je dala pogrešnu flašicu. To joj se sam život osvetio. Bila je i jedna konobarica, u subotu joj daju dvogodišnji pomen, pala preko ograde sa trećeg sprata. Živ sam svedok da se okliznula…

Pa kojoj ženi prija kad joj muž švrljka i kad stalno mora da ga motri i proverava?! Mojoj kumi je sad lakše, ona bar u svakom trenutku zna gde je njen, bogdamudušuprosti. Slučajno je zakačila merdevine, nije ni videla da je jednom nogom stajao na njima a drugom na krovu dok je kačio antenu. A ja i dalje moram da brinem…

Dakle, draga moja, dosad bi trebalo da si naučila da ništa u životu ne može da se sakrije. O muškarcima očigledno ništa i ne znaš – da znaš, sad bi bila udata a ne bi sa tri’es osam trkeljisala po tuđim brakovima! Zato te molim, zarad moje ljubavi i zarad one naše dečice, da ga pozoveš i da mu kažeš da više nećeš da ga vidiš, i da mi pošalješ snimak razgovora do petka ujutru. Ako te nema, prošetaću do tvoje kuće oko podne, to mi je vreme zgodno da izvedem rotfajlera, eno ga zatvoren u kavezu već nedelju dana“.

————————————–

A, šta kažeš, majstorski sam ga napisao? Poslao ga juće sa ženine adrese, otvorio jednu na njeno ime, ona ionako ne koristi internet. Pa bolje neka misli da je moja žena luda, nego da navaljuje da priznam dete…

16 коментара

Објављено под Uncategorized

Druga dimenzija

Svakom valjda dođe trenutak kad mora da podvuče crtu – gde sam bio i šta sam radio. Takoreći, da položi račune… mislim, u redu je, ali nisam morala baš ja, i baš sada… mislim, jedva četr’es pet, mogao je onaj odozgo da me pusti još malo…

Doduše, rekao je doktor da postoji tri do pet posto šanse da rezultati omaše. Hm, budimo realni, ja nisam nikad ni trojku na lotou dobila, baš će da me strefi tri posto. Al’ šta je tu je – ’ajmo čas da izvadimo to čudovište, možda mi zapadne neki histopatolog koji se preziva, recimo, Srećković…

Znači, prošla sam ovom ulicom ka garaži milion puta u životu i nikad, ali nikad se ni otkud nije čulo opelo. Mislim stvarno, sad je našao da umre taj tamo, božemeprosti. Plus sam juče naletela na sprovod kad sam pošla u vikendicu! Deset godina idem tim putem svakog vikenda, i baš sad sam morala pola sata da pratim pokojnika seoskim drumom… A onda me je dokusurio telefonski poziv, kaže čovek, dobar dan, ja sam iz cvećare Cveta, imamo buket za Vas, javite gde ste da Vam donesem. Rekoh, izvin’te, biće da je greška, još sam živa, vence primam tek ako ne upadnem u ona tri posto, a i to neće odmah…

Ipak je doneo… pazi kad nisu normalne, našle su negde drvo masline u saksiji, sa sve maslinkama i poslale mi! Plus napisale na cedulji „Volimo te!“. Ma da ih volim, to je blaga reč, nego ne znam da li umem da se prešaltam u tu njihovu „drugu dimenziju“ pa da primim energiju što mi šalju…

Ma dobro, možda je ovaj tamjan što mi sad presek’o put čista slučajnost. A možda je stvarno došlo vreme da polažem račune?! Bila sam dobra da ni mrava ne bih zgazila. Omak’o mi se neki, sigurno, ali računam oprostiće mi se, zbog dioptrije… Imam muža i decu samo da ih poželiš. Hvala nebesima, i drugarice koje umeju tako dobro da se zasmejavaju, mrtvaca bi digle. Pu, pu, šta mi je sa tim pokojnicima više…

Ne, stvarno, šta li sam zeznula? Jedino… jedino ako sam se kočoperila što sam zdrava… Mislim, kao ono kad imaš puno para pa misliš da možeš sve, i da su drugi dužni da šene oko tebe. U kafani, u parfimeriji, na pijaci. Na semaforu, kad naiđeš u bembari. Samo, to donekle još i ima smisla, ako sam zaradiš kintu. Onda se osećaš nekako posebno, kao, trudio si se, uspeo si, i to. Al’ ako preteraš, onaj o’zgo te šljisne po nosu pa ostaneš go k’o pacov, da se opametiš za sledeći put. A ovde… šepuriš se kad si ceo – kao da si nešto zaslužio, sve guzove zabacuješ kad hodaš, a ono, em ti palo s neba, em se i ne lomataš baš da to sačuvaš. A kad dođeš pred zid, pojma nemaš da l’ će ti se dati nova šansa da budeš skromniji…

Fuj, što su im gadno zeleni ovu čaršavi, prosto da poželiš da anestezija što pre počne da deluje. A doktor ružan k’o zmaj, mada ga bije glas da je super lik. Srećom pa doktorka fina, nego me nekako tužno gleda, i samo ponavlja „morate da se borite“. Ja kažem, ne brinite ništa, moj idol je onaj tip što ga je napala ajkula, a on je zveknuo pesnicom u lice i onesvestio je, pa kad su ga pitali kako je uspeo, on odgovorio „pojma nemam, iznervirao sam se“! Pa glupo da bedači žena… Hmmm, ajkula, more, masline… preplanuli mornari…

—————————-

Ovaj doktor i nije toliko ružan kad se nasmeje. …pazi manijaka, kaže upravo je drmnuo jednu domaću… šta, dobri rezultati? Zeznuo se mamograf? Mogu kući-i-hi-hihi…

—————————

A s mog drvceta, dok sam se tamo izležavala, opale i masline i svaki list.

Bacila? Taman posla! Poljubim ga svako jutro. I namignemo jedno drugom. Ma, znamo mi zašto…

maslina 3maslina opala

7 коментара

Објављено под Uncategorized

Poluproizvod

Srce moje, ja sam i mojoj Jelenici rekla, škola i karijera – to je neophodno, ali život je malo više od toga. Svaka ti čast što si rešila da podvučeš crtu na ta kratkotrajna zabavljanja. I treba, treba da potražiš nekog pored koga ćeš da se skrasiš. Napraviti ravnotežu u životu, pronaći sebe pored nekoga, u tome je poenta. Ne mora da bude ni genije ni princ, nema u životu ljubavnih romana, ali bar da te ne smara mnogo. Da te ne nervira. Da ne urla po kući, da nije agresivan, da ne pije. Da fino zarađuje, da ga ne nosiš na kičmi. Da ne bude ljubomoran, da ti ne prati svaki korak i poruku. Mislim, da bude podnošljiv.

Vidi, srce moje, ja imam iskustva u tome, čika Peđa i ja smo u braku već dvadeset i tri godine, i to se nikad neće promeniti. Ma šanse nema. Razna iskušenja se prođu u životu, a onda – sve slegne. Nekako se naviknete jedno na drugo. Treba imati strpljenja, treba, ne mogu da kažem… Ali isplati se, veruj mi.

Prvo treba znati gde i kako naći muža. Moj ti je predlog, ja sam to i mojoj Jeleni rekla, da lepo nađete po jednog budućeg inženjera. Ako može, da bude negde pri kraju studija, ne stariji. On ti je idealan kao poluproizvod. Onda polako dorađuješ, dorađuješ, i na kraju dobiješ baš ono što ti treba. Za njih će uvek da bude posla, ne moraš da brineš od čega ćeš da živiš ako te nekad tresnu lude pa prestaneš da trčiš za svojom karijerom. Drugo, odgovorni su: valjda ih još roditelji usmeravaju da ne lete sa cveta na cvet, a posle ih i na tim tehničkim fakultetima uče da budu temeljni i da završe sve što počnu. Ovo ostalo, to je na tebi da „nadogradiš“.

A opet, istovremeno mora da se vežba tolerancija. Znam, znam, mladi su uglavnom nestrpljivi, ali brak je najveći test tolerancije u životu. Moja svekrva je imala običaj da kaže, tolerancija – to je kad te svako za’ebava a ti mu ništa ne govoriš. Ali u braku je to „za’ebavanje“ nekako… uzajamno. Prvo ti njemu prećutiš kad se vrati kasno. Posle mora i on tebi. Iskuliraš ga kad popije malo više u kafani pa počne da se šmeka sa konobaricom. Posle napraviš dobar štos kad tebi neki baja zapali cigaretu, i u ruci ti ostavi upaljač sa brojem telefona… Onda, pustiš ga da ti ukrca svoju familiju na nedelju dana, a posle moraš – šta ćeš, jadna – da odeš na vikend sa drugaricama da se odmoriš. Ne pitaš ga što danima ostaje na poslu do kasno, ali bar jednom u dva meseca otputuješ i ti na neku „konferenciju“ van grada. Evo, i čika Peđa je sada na nekoj „konferenciji“, otišao pre nedelju dana. Rekao je, doduše, da će se vratiti još u petak ali ga „nešto“ zadržalo. Dan-dva tamo, ovamo – ništa se ne gubi. Pa šta ti je, sve je to život. Znam, mladi to ne shvataju lako, ali godine čoveka svačemu nauče.

I ti i moja Jelenica ste lepe i pametne, a hvala bogu i obrazovane. Malo doduše preterujete sa tim golišavim oblačenjem, ne kažem da treba da nosite rolke, ali nekako ume da deluje estradno. Ja lično ne volim ni silikone, naročito u tim godinama. Ja sam moju Jelenu jedva sprečila, nekako mi se čini da bi izgubila identitet sa tako velikim ustima i grudima. Šta znam, tvoji roditelji su verovatno fleksibilniji. A, misliš da ti je baš to pomoglo da nađeš tog finog čoveka…? Pa dobro, kad kažeš…

Nego, što nisi došla kad je Jelenica tu? Ma šta mi to pričaš… ne družite se više? Šta li je zabrljala?! Nema šanse da se naljutila!… Kako to misliš, i ja ću?

Pa znam, shvatila sam da si došla da mi kažeš da si pronašla čoveka svog života. Šta – putuješ u nedelju „sa Peđom“ u Amsterdam, i pronaći ćeš posao tamo?!

————————————

Srce moje, kako si ti naivna. Pa rekoh ti već, čika Peđa se uvek vraća.

Aj’sad ti polako kreni, pa da te više ne vidim.

2 коментара

Објављено под Uncategorized

Riba-fiš

Mislim, malo ti je čudno pitanje… nekako, previše slobodno. Mislim, dugo sarađujemo, ali nismo baš toliko dobre drugarice…

Ma jok, bre, nemam ništa s tvojim šefom. Mislim, više nemamo ništa. Nažalost…

Dobra ti ova dunja, je l’domaća? Pojma nemam, znamo se nas dvoje sto godina, valjda. A šmekamo se isto toliko, samo ja nikako nisam smela da pristanem. Delovao mi nekako suviše kruto, uštogljeno. Znaš ono, svaka dlaka na svom mestu, svaki pokret unapred isplaniran, svaka rečenica spakovana k’o za knjigu. A ja… pa ja, bre, ni obrve ne umem da uteram u red…

Skapirala sam kakav se vulkan krije iza te njegove „neprobojne kutije“ kad smo jednom pričali o poslu – ja krenula sa nekom teorijom o tome da je za uspeh i zadovoljstvo neophodna strast, a on me secnuo pitanjem „Ima li u tebi strasti?“, i primakao ruku bezobrazno blizu. Bože, šta li mi treba da pričam, naježim se i posle šest meseci… Sipaj još jednu, ali kraću, mnogo bre jaka…

Samo da ti kažem, prilično si mlađa od mene – teško se balansira kad se pomešaju poslovno i privatno. U poslu, ako si žena pa još sama, valjda moraš da glumiš muškaraču. Kao, sve umeš i sve možeš. Kao si neka riba-fiš. Ako se neko primi na tebe u tom kontekstu, nekako ti dođe glupo da mu pokazuješ onu drugu stranu, da ne pobegne. Bar u prvo vreme…

Pa kad me pitao je l’ imam nekoga, ja mu rekla „uvek ima nekoga tu u blizini“. Aha, sve noge polomiše. Sama sam k’o panj još otkad mi je muž otišao u Dubai da živi sa bivšim kolegom. Uhvatio me bedak, ni da radim ne mogu kao čovek. I firma mi krenula nizbrdo, stisli me krediti, i telefon sam morala da odjavim. Al’ko bi bio lud to da prizna. Namontiram se kad treba da se vidimo, nadžodžim se na one jedine skupe štikle, nabacim tašnu od zmijske kože, insistiram da platim račun a ovamo molim boga da prođe kartica „samo još ovaj put“.

Valjda sam se uživela u ulogu, pa očekujem da se prema meni ponaša kao da sam princeza na zrnu graška. Da mi čita misli, valjda. Da ne bude zbunjen kad se zatvore vrata od sobe, da mu se ono vino otvori samo, da stvori romantiku kad ja trepnem. Pa ako ne bude sve baš tako, meni nekako dođe krivo, malo ćutim pa mu kroz par dana onako ženski podmuklo provučem kroz priču računajući, ukapiraće za sledeći put.

Ma izgleda da slabo kapira. Poslao mi mejl u fazonu, izvini, pokušavao sam, ali ja po svoj prilici ne mogu da ti pružim ono što je tebi potrebno. Prvo sam pomislila, kakav originalan fazon da nekog otkačiš… a posle, kad sam malo premotala neke filmove, shvatila sam… da je stidljiv, i da se tim svojim „tačnim“ ponašanjem u stvari prikriva. Plus moj „mnogo-sam-bitna“ nastup…

Ništa, stisla sam petlju i poslala i ja njemu mejl. Da mi je žao što sam se ponašala bezosećajno, što sam samo tražila i očekivala a nisam umela da prepoznam trenutak kad nešto treba i da pružim. Ma, otvorila srce…

Ni abera. Već dva meseca. Probudi me nekad noću ta nedovršena priča… sanjam kako se penjem uz neke merdevine, i taman pružim ruke da se uhvatim za nešto svetlucavo gore, kad ono – rukama hvatam u prazno, a merdevina nema. Onda mu ujutru pošaljem neku poruku, al’ništa…

Pa sam htela da mu vidim lice. U oči da mi kaže šta hoće ili neće.

Šta, tek večeras se vraća?

Čekaj, čekaj… a otkud TI sama u njegovom stanu?!

 

4 коментара

Објављено под Uncategorized