Zlatni poslužavnik

Izgubila si opkladu! Rekla sam ti da će jednom ukapirati, pa makar i ovolike godine prošle. Ne kažem, ima ljudi koji shvate odmah, ali on je od onih sporijih. Al’ kad ukapira – ukapira za sve pare!

Petnaest godina se lomatam da mu objasnim da postoji zadovoljstvo u tome voleti samo jednu osobu, i da nije strašno reći joj to. Eto, do onomad me gledao kao da mu govorim o palatalizacijama. A u stvari, nije još bio dorastao… da se koncentriše.

Dobro, istina je da se ja koncentrišem malo brže nego većina vas. Ja kad hoću – a uglavnom hoću, očas posla uspem. Napravim misao, spakujem u nju sve što mi se sviđa, i ponesem je u krevet. Ujutru se polako iz nje izvučem kao iz kože, i ostavim je da me čeka. Može on da bude kakav hoće, moja koncentracija je jača, očas posla ga doradim. To sam pokušavala da ga naučim. Teško uči, ali ni ja se lako ne predajem. Progutam kad vidim da mu se nos sam oko glave okreće kad pored nas prođe cica sa dekolteom. Ili kad ga na svakih pola sata zove po neka „drugarica“, pa razgovor završava sa „ljubim te“. Računam, objasniću mu već da u meni ima sve ono što mu treba. Tiha voda roni stene.

Ma ja sam, bre, toliko ušla u njega da sam sebe istrenirala da mi ne smeta čak ni onaj njegov zagušljivi parfem. Ma, i da mi krene slatka jeza niz vrat kad ga osetim u gradskom prevozu…

Pa dobro, zeznula sam se što sam mu to ispričala. Nekako me pogledao kao da sam opsednuta njime. Nekako, kao da mu je bilo tesno, k’o vazduh da mu fali.

Posle mi doneo knjigu Ane Gavalde „Voleo sam je“! To je valjda bila poruka, šta znam. Otad sam mu i ja postala „drugarica“…

Pa zato sam i smela da se kladim. Ko će bolje da ga posavetuje od drugarice? Ko će bolje da ga sasluša, da mu podmetne rame za plakanje, i to?

Što bi mi bilo glupo mi bilo da te ošišam za opkladu? Pa nisam te motkom terala da me ubeđuješ da „od toga neće biti ništa“.

Sve što sam sanjala, doneo mi na zlatnom poslužavniku. Kaže, mnogo je razmišljao, i sve sam bila u pravu. Kaže, ja sam jedina koja ga je ikad razumela. Kaže, jedino mu moje telo odgovara. Kaže, dok je bio mlađi mislio je da se jede sve što leti, i da on mora od svačega po malo da gricne. A sad je shvatio – suština je u nečemu drugom… Kaže, sigurno je u pitanju neki karmički spoj koji je u ovom životu morao da se nastavi, i – udahni sad duboko – to što smo mi uspeli sada da osetimo, to je motiv da se živi, i treba da se poštuje, nekako na kosmičkom nivou!

A ja ga nešto gledam… ajd što lupeta, nego što mu one uši klempave…

2 коментара

Објављено под Uncategorized

Pečurka ludara

Ti znaš da sam oduvek imala petlju. Šta mi znači ovo – ni jesmo ni nismo. U nekom trenutku počne da davi. Idem na ili-ili. To je uvek najbolje. Ako oseća nešto prema meni, otvoriće i on konačno tu svoju kutiju u kojoj je zaključan. Ako ne – pa neka ide. Bolje da znam na čemu sam, nego da živim u iščekivanju. Stomak mi pojede čekanje…

Prvo, da se javi. Ja kao fina, neću da delujem napadno, glumatam kako sam mnogo zauzeta pa ga ne zivkam. A ovamo svaki čas buljim u onaj telefon, da mi nije slučajno promakao zvuk poruke.

Pa kad se javi – da predloži da se vidimo. Ja grdna unapred „oslobađam“ dane – ako se javi u ponedeljak, računam, možda se vidimo u četvrtak, pa da ne zakazujem ništa za taj dan. Ni za veče, za svaki slučaj.

Kad konačno predloži da se vidimo, moram da se pravim kako mi je svejedno da li ćemo da sedimo u restoranu, ili ćemo veće završiti na nekom… zanimljivijem mestu.

I kad pokušam da mu iščupam neku malo nežniju reč, da se ne povuče. Kao da se plaši da mu slučajno ne izleti „volim te“. Da se slučajno ne veže. A što, je l to nešto boli…?

Eh, nije takav bio od početka, nije. Prvih nekoliko meseci lomatao se oko mene kao da sam jedina na svetu. A sad kad sam se primila k’o pečurka ludara, valjda se isprepadao. Naravno da kapira da neću da ga vodim kući zauvek, ali imaju muškarci u tim godinama neku čudnu frku od sebe samih. Misle, ako se zaljube, krenuće da ruše ceo život, pa računaju, bolje da ti se ne predaju. Kao da se mi tu ništa ne pitamo. Mislim, nemam preča posla nego da rušim…

Ali, znaš ti mene, nije mi ovo prvi put da igram na sve ili ništa.

Pozvala ga, naravno. Sve mu lepo rekla, čega da se stidim. Da može da mi se prepusti bez straha ako želi. Da sam luda za njim. Da sme slobodno da mi prizna da i on voli mene. I da može da mi kaže ako i nije tako. Da budemo „do daske“, ili da uopšte ne budemo. Ma otvoren razgovor je uvek najbolji.

Odjednom mi, ako veruješ, pao kamen sa srca. K’o da mi neko podigao teg što mi stajao na potiljku.

Šta, on? E, sve li tebe interesuje… Pao je na kolena, uzeo me za ruke i počeo da plače…

…od smeha. Kaže, žao mu je što sam luda…

7 коментара

Објављено под Uncategorized

Srebrni ram

Zamisliš pred spavanje unutrašnjost svoje glave, i metlicu u ruci kojom brišeš sve bezvezno što ti se desilo tokom dana. Ako treba, trljneš nešto i dvaput, čisto da ti kojekakvi gnjavatori ne iskaču noću pred oči. Da se ne probudiš kao prebijena mačka…

Onda ubaciš nešto lepo i zaspiš kao beba.

Meni često u „obrisan prostor“ sama ušetaju vrckava slovca sa nožicama, i slože se u „hoću li reći, ružo ili nado, ili ću reći milo moje blago“. Ma znam da nisu tačne reči, ali ona mi je tako pevala, da bi ubacila ono „ružo“. Pa onda kaže „ti si moja ruuža crvena“, poljubi me u mali nos, stavi mi ruku na obraz i čeka da zaspim.

Prvih dvadeset godina je za moj rođendan punila vazu u dnevnoj sobi crvenim ružama. Svaki put gotovo iste, i uvek po jednu dodirivala palcem i kažiprstom da mi pokaže – pupoljak koji je upravo počeo da se rascvetava, latice na dnu žućkasto-roze, a na krajevima tamno crvene. Kaže, takve su najduže lepe… Ja posle sednem iza vaze okrenuta prozoru, i gledam ih, a iza njih nebo.

Ovih drugih dvadeset godina ja nosim njoj takve. Ona je brala iz svoje bašte, kaže prvu je posadila kad je mene rodila. Našla sam u cvećari blizu groblja skoro iste. Naprave mi „pleteni“ buket, stavim joj kod srca, nalaktim se na beton i gledam ih, a iza njih nebo…

Nekako taj rođendan volim tamo da „odtugujem“, pa sam mislila, u subotu ću natenane. Nisam ni njemu rekla da je danas, bilo mi malo glupo, znamo se tek par meseci. Zove jutros, kaže „izađi na dva minuta“, kaže – izašao da prošeta i same ga pozvale, iz plastične kofice kod one žene sa maramom ispred menjačnice. Kaže, ličile mu na mene… Uzeo jednu između palca i kažiprsta da mi objasni kako su baš ovakve „najduže lepe“, i podigao malo iznad očiju, taman da se iza vidi nebo.

Ma idi bre, živ me blam pojeo, nisam baš u godinama kad je u redu rasplakati se nasred ulice. Srećom, nije ništa pitao.

A ja, kao da sam čula „puc“. Odjednom se osećam nekako… drugačije. Nekako „novo“. Kao da imam novi ram za svoju sliku, pred spavanje. Srebrni, svetlucavi…

—————————

Šta bre da mu kažem, jesi normalna? Misliš… da bi mu nešto značilo?

ruza rumena

13 коментара

Објављено под Uncategorized

Kao crtani

Realno, ženi mojih kapaciteta stvarno u današnje vreme nije lako.

Imam ponekad potrebu da pričam sa nekim o metafizici, o arhetipovima u Jungovom tumačenju bajki. O duhu Indijanaca u pesmama Džima Morisona. Potrebne su mi te duge i muzikalne rečenice, da mogu i mirišljavi dim da zamislim. Treba mi da mi neko ponekad napiše ljubavnu priču po stvarnim motivima. Da dobijem zbirku sa posvetom, gde su bar dve-tri pisane za mene. Baš mi nije bitno što ne uspe da ih proda ni za novi mobilni, i što je smešan kao crtani dok bode poruke po onim debelim dugmićima. Nekako se izmestim iz stvarnosti kad mi celo veče sprema taljatele sa lososom, i pronađe radio-stanicu sa muzikom iz moje mladosti. Plus, i slavinu zna da popravi…

Pa eto, imala sam sreće da nađem baš takvog.

Ali, to je samo jedna strana moje ličnosti.

Sa njim nikako ne mogu da diskutujem o uticaju total kvoliti menadžmenta na povećanje produktivnosti, i o tome kako meriti učinak zaposlenih u uslovima varijabilnih zarada. Niti mogu da očekujem da mi sa dva klika na tabletu sa Kindle nabavi najnovije elektronske knjige… Šanse nema da naruči tajvansku hranu preko mobilne aplikacije, a da se muzika u njegovom stanu uključi kad mahnem trepavicom. A slavine da mu se ne kvare…

Srećom pa sam se i za to snašla.

Ipak, to je za jednu ženu priličan napor.

Da nađe nekog ko voli samo svilu. A i nekog kome je svejedno.
Nekog ko šapuće nežne reči. A da ume i da deluje nedostupno.
Neko ko ti ostavi ruke po celoj koži. I nekog ko ume da ostavi trag na ramenu.

Sve to u jednom muškarcu? Ja bogami takvog nisam srela…

Mislite, meni je lako da balansiram??

I kome je od vas dvojice uopšte palo na pamet da mi brlja po telefonu?!

 

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

Mačiji kašalj

Pa kad sam rekla „čekam te posle pola osam“, nisam baš mislila da će doći u devet… došlo mi nekako krivo, ja od jutra kao na iglama, a on – lagano… ali znaš kakve su žene, nikad ne kažu šta tačno hoće, a onda se ljute ako im ne pročitaš misli.

Ajd što je zakasnio, nego još došao u bermudama i majici… a ja se spremila ko za koncert u Kolarcu. Pazi majstora, ušao i pravac na krevet – kaže ukebali ga neki likovi usput, svratili na pivo, pa malo da se izvrne… Imam utisak da je palo i neko škembe.
Ma jes, nisam luda da se ljutim, da pokvarim sebi veče – računam, prvo da iskoristimo vreme kako valja, pa ću posle, ako mi dođe…
A nemam ni srca – da samo znate kakve mi poruke šalje, čim se setim napusti me bes. Sklapa ih tako da ti u svakoj stavi do znanja da si mu uvek u mislima. Imaš utisak, i sam uživa dok ti čitaš, i ako te ne vidi.
Evo, jutros mi poslao fotografiju divlje ruže i napisao: „U svakoj latici si ti i tvoj miris… ponesi ga doveče da te udahnem“. Nije „ha-ha“, nego zbog onog mleka za telo što ste mi poklonile prošle godine za rođendan. Trebalo je da čujete taj uzdah dok mi je jednom ljubio rame kad sam ušla u auto. Ma iscedila sam i poslednju kap iz tube prošle nedelje, jedva sam ga danas našla. Al’ jurcanje po gradu mi dobro došlo, kupila sam usput neku ekstra čipku, rekao mi pre neki dan da voli ljubičastu boju, gle kakva je, ludilo, a? Pa mi usput palo na pamet da bih mogla da nam spremim nešto „sladostrasno“, jedva sam našla avokado za preliv, pala sam s nogu. Taman malo da odmorim, kad već kasni…
Dobro, verovatno je trebalo i ja da pristupim situaciji, kako da kažem, malo opuštenije – on došao u bermudama i majici, a ja k’o da sam se za koncert u Kolarcu spremila. Izvrnuo se na krevet, kaže ukebali ga neki poslovni partneri, i da je hteo ne bi stigao ranije. Nekako mu otekao stomak, malo mu pali kapci, skapiram da su zaglavili u kafani… Pa dobro, ionako je kuvanje za mene mačiji kašalj, poješće se sutra… A i da ne gubimo veče na te „uvodne detalje“ – kafa, klopa i to…
Pa šta ću, takva mi je karma – kad dođe do skidanja majice, laka sam na opraštanju.
E, tu kod te majice se stvar malo zakomplikovala. Pala mi klapna odjednom. Kažem, joj, izvini, moraš hitno da kreneš, one moje dve ludače su uletele u neku situaciju, moram da idem da ih vadim. Pa naravno da je poverovao. Čovek je pun razumevanja, još me pitao je l treba nešto da mi pomogne, na vratima.
———————
Je l vam ukusan ovaj preliv? Imam posle i maline u čokoladi.
Šta znam, možda ga i pozovem. Recimo sledeće srede.
Dok mu izvetri onaj crni luk iz usta…

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

Dugotrajni karmin

Evo, i ovo pivo što si mi doneo, pojma nemam da li ću moći da popijem celo. Ni sam ne znam, da li da kažem sebi „nije sve ovo za mene, ipak sam ja celog života odmeren čovek“… ili da se pojedem zbog te svoje odmerenosti?!

Nije ona ništa kriva, nego mi nekako suviše ušla u glavu… sedim u kancelariji pišem neki projekat, a na svakih pet minuta misli mi samo skliznu sa onih tabela… glava mi došla velika kao cela prostorija, a puna nje… pa moram da je protresem, da probam bukvalno fizički da je izbacim…

Al vrati’mi se ubrzo, odjednom mi se zakotrlja niz leđa onaj njen smeh, što ne znam je l me njime zafrkava, ili se samo sa mnom igra… kad me pita, je l bih imao petlju da sednem s njom na sanke na vrhu ogromne nizbrdice, da zažmurim i da se zajedno pustimo – ne razmišljajući o tome šta je na dnu, drvo, reka ili beskonačna provalija?! Pa naravno da sam se smrz’o, ja nisam umeo da ludujem ni kad sam bio mlad… a opet, golicaju me te njene metafore, dlanovi me svrbe od želje.

I prsti, i usne… a ume i nozdrve da mi zagolica. Kad mi kaže kako bi volela da me drži budnog cele noći, zbog one jutarnje svežine koju bi bilo divno zajedno udahnuti. Ja ovako stidljiv mahinalno spustim pogled, a ona, samo zabaci osmeh preko oba ramena i kao usput gricne onu donju usnu, onako crvenu i pod konac nakarminisanu…

Nije to više moglo da se izdrži. Konačno sam uspeo da stisnem petlju, da joj predložim da pređemo na „ti“, ako me razumeš… Mislim, sve je prošlo skoro kao što sam i zamišljao. Jedino… kad se već obula i svratila do ogledala da popravi šminku, naslonio sam se na vrata da je gledam i… kao da sam osetio neki stakleni zid između nas. I tako, to mi staklo već pet dana pritiska stomak… ne znam da l’da mi doneseš i jednu rakijicu, da probam da ga otopim?

I gledaj me sad, sedim i blesim u ovaj telefon, a znaš da ga nikad ranije nisam ni vadio iz džepa. Čekam da mi pošalje bilo šta, makar i glupog smajlija, da ga „pročitam“ stoosamdesetsedamputa, pa da joj lagano smislim nežnu poruku kao ranije, a onda da je zamišljam kako se oseća dok čita. I da osećam njene trnce u prstima…

Kako znaš da neće da se javi, majke ti? Šta si ti, kafedžija ili vidovnjak, a?

Šta, bila je sinoć ovde…? Sljuštila tri vinjaka i sve ti ispričala?

Pa šta kaže, šta je… ?

Nije trebalo da „prelazimo na ti“, trebalo je da zna… čim nisam hteo na sanke… da ni karmin neću uspeti da joj skinem?

Pa čoveče, je l ti znaš da ona nosi onaj dugotrajni? Onaj što se šmirglom skida…

2 коментара

Објављено под Uncategorized

Sitna crevca

Ja je pitao „je l’da dođem po tebe u sedam“, ona rekla „doći ću sama, daj mi adresu“. Posle pet minuta me zove i kaže „’ajde dođi po mene“, ja kažem „neću“ mada sam se više šalio. Onda mi je objasnila da joj šala nije prijala, pa sam se izvinio.
Naravno da sam otišao po nju, ali da me ubiješ – pojma nemam šta me je povuklo da je pitam „šta izvodiš, devojko?“ Minut ćutanja, sledio sam se čim sam to izgovorio… nekako obazrivo mi je objasnila da se kratko poznajemo, i da se nije dovoljno opustila u mom društvu, pa tako ne može da ima puno poverenje… kaže, rekla je da će doći sama kako bih joj rekao adresu, da proveri da je ne odvedem na neko „jeftino mesto“. Realno, u pravu je, videli smo se par puta, kako bi mogla da zna u kom sam fazonu?! Kaže, kad sam joj rekao, shvatila je da je mesto ok, pa me je pozvala i rekla da ipak dođem.
Majstorski sam odigrao ono sa polumrakom, stočiću-postavi-se, vinom i kristalnim čašama, obožavam zvuk koji proizvedu kad se kucnu, njoj pogled nekako vrluda, pitam je da li je uvek neodlučna…
Tu mi je zapravo otvorila oči. Zamisli, kaže, da je svako od nas dvoje jedno ostrvo komunikacije, sastavljeno od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Prošlost nam je sastavljena od programa iz detinjstva i od iskustva. Sadašnjost od nivoa stresa, uglavnom. Budućnost – od želja i pretpostavki. I naše razumevanje zavisi od toga koliko se naša „ostrva komunikacije“ poklapaju. A mi to uglavnom i ne znamo, samo se sa nekim slažemo, a sa nekim nikako… Evo, nas dvoje konkretno, šta god jedno izgovori, ovo drugo shvati pogrešno. Realno, rasli smo u različitom okruženju, radimo različite stvari, različiti su nam planovi. Hm, zvuči sasvim jasno – ali… mogli bismo da počnemo da gradimo „most“?
Logično, tu tezu sam podigao na malo viši nivo: nije dokazano da je svet u kome živimo zaista trodimenzionalan, mnogo je dimenzija koje čekaju da budu istražene. Pretpostavlja se čak i da postoje paralelni univerzumi, možda su svetovi naših duša baš u njima smešteni, a da ih nismo ni svesni? Možda bi se time mogli objasniti univerzumi jednog Dostojevskog, Hesea, Murakamija…? Ko zna koliko mi u sebi univerzuma imamo? Ali verujem da bismo, ako se jako koncentrišemo, mogli da ih u sebi pronađemo i osetimo, pa čak i da se njima dodirnemo…?
—————–
Ništa, eno je tamo za stolom, raščlanjava univerzume na sitna crevca, a ja došao u klonju da ti pošaljem poruku. Vidi, Džoni, mislio sam ovako: sad je devet i dva’es, ako se ne skine do deset, stižem na pivo do pola jedanaes’, a?

2 коментара

Објављено под Uncategorized

Štap i šargarepa

Da je zgodna, zgodna je. Pa i zabavna prilično. Obrazovana, i to. Samo malo naivna… ili se zatreskala preko one moje „crte“, znaš već kako one to umeju kad sam ja u pitanju. Ne znam šta joj je pa falilo da budemo zajedno po par dana mesečno… pa šta ću kad jedva i to ugrabim, malo li je? Kad sabereš, to je četr’es osam sati, to ti je kao da smo se viđali svaki dan po sat i po. Samo ona nije to umela u svojoj glavi da „rasporedi“. Ne veruje mi da imam obaveze. Dobro, nekad me mrzelo, al’kao da je bitno…

Jok, ona bi htela da sam tu svaki dan. Ja joj kažem volim i ja tebe, ali brate ne mogu svaki dan da ti šaljem poruke, mrzi mene to. Ja sam navikao lagano, kad mi se ’oće – ’oću, kad mi se neće – neću.

Nije da se nisam trudio da je izblamiram par puta… Znaš ono kad me zvala da idem s njom kod ambasadora na neki prijem? Meni ta fenserica po baštama ambasada glupa k’o noć. Pa otišao sam u trenerci, neobrijan, plus obukao prsluk što mi štrikale kaluđerice. Kaluđerica. Ona što mi šila podgaće od ameriken platna. A njih sam obukao jednom kad me vodila na neki koktel s onim njenim drugaricama, ova obukla Dolčeta, ova Gabanu, a ja podignem nogavicu da im pokažem. Računam, pokazao sam im šta mislim o njihovim, mrnjau, „društvenim statusima“…

Pa dobro, znaš da sam sklon i malo većim skandalima. Šta ću kad me privlači zabranjeno. I prsluk i podgaće sam „zaradio“, samo mi posle malo bilo krivo kad je mati saznala pa su tu jadnicu što mi je „štrikala“ izbacili iz manastira. Al’realno, nije ona ni bila za tamo. Šta znam gde je sad, pa nisam joj ja roditelj…

Čekaj da se vratim na temu: ti znaš koliko mrzim kad mi se neko suprotstavlja. A ova poslednja je za sve „imala svoje mišljenje“. Šta će joj mišljenje kad ga imam ja. Zato se ti i ja dobro razumemo već pet godina, je l da?

Ali sve to bih ja još nekako i trpeo, za ono s njom iza zatvorenih vrata – vredi se žrtvovati, i ti si se složila. Ali ima nešto što mene i nju opasno deli – ona je slobodna žena, može šta hoće. Ja sam ipak na neki način oženjen. To što si ti tolerantna, to je zato što razumeš moje bube. Zato te valjda i volim. A ova, napala sa postavljanjem svojih uslova, pustio ja malo šargarepu na kanapče, znaš ono, žena i ja smo samo prijatelji, spavamo u različitim sobama i te gluposti, a ona se primila, misli sad će da me dovuče da živim s njom u tom tamo njenom gradu, kako da ne. Ali kad je javila da se pakuje da dođe ovamo, rekoh sebi, secni ti prijatelju to kanapče, biće još šargarepa…

Dođi masiraj mi malo vrat kako ti ono umeš, šta se muvaš po toj sobi? Au, šta to lupi, prepade me? Gde ćeš sa tim koferima?

Dojadio sam ti, našla si drugog? Ma nemoj, kad bi smela… a i što će ti drugi kad kod mene imaš sve…

Čekaj, čekaj, u vezi ste već dve godine? Ma kaži mi ko je, da mu ja pokažem…

Šta, kofere si izvadila za moje stvari? Kako to misliš… kuća je tvoja?!

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

Tvrd orah

Ma znam da ti sa mnom nije bilo ni ladno, niti si bila gladna i žedna, imali smo gde da spavamo. A to što sam malo zadrt, pa moraš i ti mene da razumeš, znaš gde sam i rođen i odrastao… slao me otac u školu u grad, ali su pravila bila nekako jednostavna, bez mnogo filozofije. Muškarci zapovedaju, žene slušaju.

Meni k’o za baksuz taj planinski gen proradi baš kad ne treba, a čini mi se da u duši i nisam tako tvrd orah… Valjda mi je nekako prirodno, pošto sam već „glava porodice“, da ne pričam mnogo. Al’kad kažem, da me se sluša. Nema da se čeka ako pozovem. Kad sednem, da bude postavljeno, kad ustanem – da se raskloni.

Vidim ja da se ti štrecneš kad se ja namrštim. Jednom si ispustila tanjir kad sam viknuo. Posle mi je bilo žao, ali nisam umeo da se izvinim. Sve sam mislio, zaboravićeš…

Žao mi bilo i što gasiš televizor kad uđem u sobu, valjda da ne vidim kako gledaš one serije. Posle se okreneš ka sudoperi i briskaš oči, da l’patiš zbog njih ili zbog sebe… Gledao sam ih i ja par puta, krijući. Pomislio bi čovek da taj narod tamo ništa ne radi, samo o ljubavi misli. Nekako mi to ostalo još iz kuće mojih roditelja, ljubav je tabu tema, ima da se zapne, da se radi, ko te pita šta osećaš.

Valjda te zato nisam nikad ni pitao. Video sam ti nekad po očima da si srećna, kad primaknemo lica u polumraku, onako na par minuta. Kao da si živela za te trenutke -očekujući eksploziju, šta li. A ja sam se, opet, pitao da li se te eksplozije dešavaju samo muškarcima, i šta li se tada u ženskoj glavi i telu dešava…

Doduše, ne mogu da kažem da nikad nisam video kako žena uživa… eto, i to sada glasno da ti priznam, mada znam da si sve ove godine znala. To je počelo bar tri godine pre nego što si ono jednom nenajavljeno došla kod mene u kancelariju, i takoreći nas „uhvatila na delu“. I ono proletos, kad si pokušavala da me dobiješ telefonom jer ti je pozlilo, bio sam s njom na Zlatiboru.

Pa eto, sad, hteo sam…

…da ti se zahvalim što se nisi žalila. Što mi nisi ništa prigovarala. Što si se pravila da „nisi videla“.

Da ti kažem da mi je žao što sam bio grub i ćutljiv. Što nisam umeo drugačije, čak i kad sam znao da treba.

Da sam se hiljadu puta zapitao, da li si ti znala kako a nisi smela da mi kažeš.

Da sam hiljadu puta poželeo… da me naučiš da izgovorim „volim te“.

I tako. Idem sada. Nadam se da si me čula. A nadam se i da nisi….

Možda da te poljubim jednom na brzinu? Već ih čujem kako šuškaju ispred, unervozili se…

Ala škripe ova vrata…

Ajd’, deco, idem ja. A vi… veliki ste ljudi. Kad krenete, kažite doktoru… neka je isključe sa aparata.

Valjda je neće boleti…

11 коментара

Објављено под Uncategorized

Besne gliste

Znaš šta, ne treba meni njegova lova, niti mi je frka ko će da plati piće, nego mi bre dosadilo da izvodi besne gliste kad ga pozovem u grad, femka se a zapravo  cvika da konobar ne podmetne račun njemu pod nos. Pa ti bar znaš da mogu da idem i svojim autom, ali ako se već vozim s njim, malo mi je trulo kad me doveze „negde blizu“ da ne troši benzin. A i nešto mi dosadilo da ga samo tešim, da mu objašnjavam da je prirodno da leti greje sunce a u jesen da pada kiša i da to nije razlog da se bude u bedaku…i da treba nešto da radi da bi imao para.A da ne pominjem što bi rekla moja keva, ako nađeš pivopiju, pomiri se s tim da podriguje i da drži čačkalicu u ustima. Misliš da je vreme da napravim veliko spremanje, čisto da oslobodim prostor za nekog… drugačijeg, a?

Taman imam par dana da razmislim dok sam na putu. Ionako ima d’umrem od dosade. Ma kakvo društvo, idem sa nekim smorom, diže mi se kosa na glavi od pomisli da treba da provedemo u autu osam sati… pojma nemam, poneću knjigu. Ili će me zaboleti glava pa ću da spavam…

Dobro, realno, pametan je lik. Mada mu fizionomija nekako obična. Ali trudi se. Valjda ga bije glas da je dosadan jer je nekako previše… kulturan. Pazi, ja kuckam tebi poruke sve vreme, a on ne prigovara. Ček’da prestanem malo, dođe mi da mu se izvinim…

Pa dobro, ima iznenađenja u životu. Mislim, nije me udavio. U stvari, baš smo se nekako fino ispričali. Kaže, kakav Vam je plan za večeras, ja kažem, imam dogovoreno nešto sa prijateljima iz ovog grada. Dođem u sobu, skapiram da je unutra hladno, u stvari mi se izlazi, a us tvari nemam prijatelje u tom gradu. Da mu pošaljem poruku, bolje nego da gledam TV u ovoj ’ladnoći? A možda je i našao društvo… Zvrc, dolazim po Vas za deset minuta… Ma popijemo kafu i palim nazad, šta sad…

Izgleda onaj odozgo rešio malo da se zafrkava sa mnom. Istrča pred nas neki vinski podrum, ne bih da ti pričam detalje, al’da sam ga sanjala ne bih uspela onako. Klizi priča, klizi vino, klizi ona muzika u pozadini, ja se ošamutila, gledam ga nešto – pa i ne izgleda tako loše. Stiže klopa, ja se lagano ugrizem za donju usnu da „ublažim pad“ kad počne da mljacka… ma jok, ni mljaca. Prođe bogami ponoć, konobar kao nenametljivo šetka oko nas ’oćemo li krenuti, ja se mahinalno – ah, šta ću, navika! – mašim da tražim novčanik, on već platio, nisam uspela ni da vidim kada, krenuli napolje, on me kao ovlaš rukom po leđima, kaže, vino je bilo malo jače, slobodno se pridržite za mene niz stepenice, ja se štrecnem, rekoh, bože sačuvaj, mogu sama naravno da me nije uhvatilo vino…

Jok i nije.

Manta mi se u glavi, razmišljam, garant će da me isprati do sobe, šta ću ako se pozove da svrati, šta li se uopšte radi sa ovako finim ljudima, kako li oni uopšte muvaju ženske, stra’ me da ne lupim nešto al’računam, i ako lupim, sutra ću da se vadim na vino…

Skoro stigli, usporili hod, meni iskaču slike iz ljubavnih filmova, kako to izgleda kad te ne muva sirovina, je l krene možda da te poljubi sa dramskim pauzama, već mi se i „The power of love“ čuje u pozadini… on pružio ruku da se pozdravimo, tople mu ruke, joj bože šta mi je ovo trebalo, lepo sam mogla da sedim u sobi i gledam film… primiče ruku svom licu, tople mu usne na mojoj ruci, ja se naježila, o’ću crknem, ona druga ruka počela da mi se trese…

Ona prva se nekako sama izvuče, hvala na društvu, divni ste, laku noć.

Jesam, sestro slatka. Pobegla sam. Ostade u vazduhu „lepo spavajte“ za mnom…

Ma jok bre, nisam se ucvrcala.

Nego nisam izdepilirala noge…

Pa mi se taman poklopilo, da ne ispadnem laka riba.

12 коментара

Објављено под Uncategorized